Први покушаји да се оснује читалиште у Зајечару датирају из 1860. године. У то време је Министар просвете и црквених дела препручио „да се у том окружном месту читалиште ако га нема заведе“. Међутим, због разних околности Читаоница зајечарска је почела са радом тек 27. новембра 1866. године. Интересантан је податак да се у свим актима који потичу из Зајечара наводи термин „читаоница“ а не „читалиште“. Ово је први случај у Србији и тај назив је касније и у другим местима заменио дотадашњи – читалиште.

У општем уништавању током српско-турских ратова (1876‒1878) уништена је и Читаоница. Августа 1879. године њен рад је обновљен, али због немогућности да се обезбеде потребна финансијска средства долази до новог прекида. Године 1982. основана је Црноречка окружна библиотека  је радила кратко. Тек крајем 1909. године у просторијама Зајечарске гимназије отворена је Јавна библиотека, која је радила све до почетка Првог светског рата. Њен рад је од 1918. године замењен радом Књижнице Зајечарске гимназије, Књижницом школских уџбеника, Наставничком књижницом, Књижницом ђачке дружине „Напредак“.

Након ослобођења Зајечара 1944. године на иницијативу народнофронтовске организације у граду се оснива Дом културе у чијем је склопу радила Библиотека са читаоницом. Од маја 1948. године она свој рад наставља самостално под називом Градска народна књижница. Нов назив добија 1959. године – Народна библиотека „Светозар Марковић“. Почетком 1961. године Општинско веће Народног одбора општине Зајечар донело је решење о додељивању матичности зајечарској библиотеци, тако да скоро шест деценија носи назив Матична библиотека „Светозар Марковић“.