Светозар Марковић – публициста, социјалиста и политичар, рођен у Зајечару 1846. (Кнежевина Србија), гимназију је учио у Крагујевцу и у Београду а 1863. у истом граду започиње студије технике, које ће касније наставити у Петрограду као стипендиста српске владе. У Петрограду се укључује у рад руских револуционарних кружока. Касније прелази у Цирих и наставља да студира, али „идејама Николаја Чернишевског и Карла Маркса. Због чланка „Српске обмане” објављеног у новосадској „Застави” изгубио је стипендију пошто је напао српску бирократију и систем. Првог јуна 1871. године покренуо је „Раденик”, први социјалистички лист у Србији и на Балкану. У њему су по први пут објављени у наставцима Марксов Грађански рат у Француској и два поглавља из Капитала. Лист излази две године а потом, 1873.у Крагујевцу издаје лист „Јавност”и због напада на власт бива ухапшен и осуђен на девет месеци затвора. Нарушеног здравља одлази у Трст и убрзо умире од туберкулозе 1875. године. Светозар Марковић је, за разлику од мислилаца марксистичке традиције, сматрао да није нужно за свако друштво да прође све степене историјског развоја. Веровао је да Кнежевина Србија може прескочити капитализам и почети да развија социјалистички облик друштвеног уређња, заснован на традиционалним сеоским задругама. Иако се залагао за ослобођење Срба од османске и хабзбуршке власти, изричито је одбијао улогу Кнежевине Србије као „Пијемонта Јужних Словена” и њену територијалну експанзију. Сматрао је да свака нација треба да у свом политичком и друштвеном животу буде самостална и уједно је оспоравао позивање на ‘историјска права’. Марковић се залаже за стварање Балканске федерације, односно савез српског народа са другим балканским и јужнословенским народима. Његово главно дело „Србија на истоку”(1872), расправља о друштвеним, економским и политичким проблемимма Србије са социјалистичких позиција. У јеку процвата романтизма у српској књижевности, објављује чланке и расправе „Певање и мишљење”(1869) и „Реални правац у науци и животу”(1870), којима је покушао да изазове преокрет у српској књижевности. По Марковићу, песници су били криви за рђав укус публике, сујеверје народа и одсуство јасних социјалних и културних перспектива тадашњег српског друштва, сматрајући да научни закони и процеси важе и за уметност. Ови чланци су имали велики утицај на даљи ток развоја српске књижевности, а осебно на стваралаштво младе генерације књижевника. Према речима Предрага Палавестре, „Србија на истоку” је визионарско штиво, где је Марковић наслутио велики историјски и расколнички судар патријахалне заједнице и грађанског друштва и да ће ослобођена, и у европском духу демократизована Србија бити кључ модерне балканске историје. Његове програмске идеје, уз нужна редефинисања је преузела Народна радикална странка Николе Пашића, а доследно им остала одана разрађујући их у смислу научног социјализма, Српска социјалдемократска партија Димитрија Туцовића.