„Храм Светог Арханђела у Балинцу код Књажевца ― о цркви које више нема ”

У оквиру четвртог по реду Фестивала хришћанске културе, 11. септембра ове године, у читалишту Матичне библиотеке „Светозар Марковић”, одржано је предавање Милене Милошевић Мицић „Храм Светог Арханђела у Балинцу код Књажевца ― о цркви које више нема ”.
Своје предавање, Милена Милошевић Мицић, виши кустос историчар уметности Завичајног музеја Књажевац посветила је, како наводи, једној дивној цркви, цркви које у физичком смислу можда више нема, али која заправо на том месту још увек постоји. Тај сакрални простор још увек је од великог значаја за малобројно становништво које обитава у селу Балинац код Књажевца. Са друге стране, место је значајно и за оне који су Балинац напустили.

― Моја намера је да кроз призму стања у овој цркви скренем пажњу на то да да су наши преци пре неких сто година налазили начинa, снаге, средства и подршке да направе нешто тако лепо и величанствено с обзиром на то где се налази.

Говорећи о његовом значају, Милена је своје предавање започела позиционирањем Храма Светог Арханђела на територији Општине Књажевац.

― Према црквено-административној организацији, књажевачка општина обухвата територију Тимочке и Нишке епархије. На тој територији се налази 27 храмова, и према добијеним подацима сада рачунајући и Буџак, на територији Општине Књажевац од 1202 километара има чак 28 храмова, јер су се у два села мештани организовали и обновили своје храмове. За нас веома значајне јесу цркве из средњовековног периода, црка Пресвете Богородице у Доњој Каменици и манастир Свете Тројице из 15. века у Горњој Каменици, 22 од 26 поменутих подигнуте су у периоду од 1835. све до четрдесетих година 20. века, неки пре рата а неки после, а онда су заживели и добили своју функцију баш непосредно пред рат или одмах после рата, док су два храма подигнута у новије време, укупно четири на овој територији. Изузетно лепа је најстарија за нас важна градска црква Светог Ђорђа подигнута 1835. у Књажевцу, једна од најстаријих је црква Светог Николе у селу Васиљ, затим једна изузетно важна грађевина у архитектонском смислу, Свети Јоаким и Ана у Орашцу, подигнута 1935. године, обновљена деведесетих година. У Балановцу је 2001. подигнут потпуно нови објекат који је архитекта Небојша Иванковић урадио по узору на неовизантијски стил у архитектури, и наравно, црква која је изузетна по својој архитектури, концепту и склопу, Црква Рођења пресвете Богородице у Штипини, чувеног архитекте Бране Петровића. Балинац је 17 километара источно од Књажевца, лево од магистралног пута Књажевац ― Кална ― Пирот, у антропогеографском смислу припада простору Заглавка, уз сам извор Балиначке реке а настало је у другој половини 18. века. По последњем попису из 2011. од некадашњих 556 по попису из 1948. последњи попис бележи само 15. 
― Храм Светог Арханђела у селу Балинац је подигнут трудом села о трошку јереја Игњата Поповића родом из овог села, уз благослов Епископа тимочког г. Мелентија, за време владавине краља Александра Обреновића. Освећен је маја 1896. године о чему сведочи запис на крсту од камена. Сматра се да је црква подигнута на месту старијег сакралног објекта, који је у народу познат као Капела, на којем је још 1842. подигнут заветни крст (а који је обнављањем оштећен, интервенцијом бојом) посвећен светом арханђелу Михаилу, а подигао га је извесни Тома Перић. 
― Црква се налази на уздигнутом положају, на једном платоу, на десној обали реке, има доминантан положај и на насеље и на школу, и на месну канцеларију, док са друге стране није видљива за оне који долазе први пут и не знају где се црква налази – помало је скривена. Мештани кажу да је, када су били деца, за време црквених празника и сеоске заветине, ишла организована литија а дечица су у најлепшем оделу из школе излазила заједно са свештеником и учитељем, који су раме уз раме водили децу и мештане села у литију и опход. Сама црква је подигнута 1892. године а у основи има облик триконхоса са пространом олтарском апсидом на истоку и две мале бочне конхе на североистоку и југоистоку. Дакле, црква има једну изузетно пространу олтарску апсиду на истоку и две мање певничка простора и изузетно је велика: дужине тринаест а ширине пет и по метара, под је јако подигнут а плафон је висок, велелепан објекат, с обзиром на начин и технику градње. Свод је покривен полуобличастим сводом, паралелно постављеним летвицама, у питању је омалтерисана техника каратавана, кров је покривен црепом а под квадратним опекама. Олтарска апсида и бочни певнички простори били су са унутрашње стране полукружног, а са спољне полигоног облика. Доминантну позицију у унутрашњости цркве има иконостас, на коме се сачувало неколико икона на лиму, приложничких дарова појединаца. Данас нема очигледних трагова животописа, али се не може бити сигуран да и је била животописана раније. 
Милена Милошевић Мицић закључује да храм Светог арханђела Михаила у селу Балинац више и не постоји, иако је могће извршити делимичну раконструкцију на основу бележака са терена. Сходно томе, такав губитак морао би да нас опомиње да заједничким снагама не смемо престајати да се старамо о свом културном наслеђу.