„Читање слика” (први део)
„Литургијски аспекти кроз развој композиције”:
„Служба архијереја” и „Небеска литургија”

У читалишту Матичне библиотеке „Светозар Марковић”, 31. маја 2019. године, одржано предавање Горана Јанићијевића: „Читање слика” под називом „Литургијски аспекти кроз развој композиције”, „Служба архијереја” и „Небеска литургија”, поводом осамстоте годишњице аутокефалности СПЦ. Горан Јанићијевић ће, након овог предавања наредне недеље одржати још једно „Читање слика”, са темом: „Сликарство импресионизма на основу књижевног опуса Емила Золе”.
Горан М. Јанићијевић је рођен 1962. године у Зајечару, 1987. дипломирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду у класи проф. Радомира Рељића. Од 1988 – 1993. студирао је на Богословском факултету СПЦ. Магистрирао на катедри за Теорију уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Докторанд је на катедри за Теорију уметности на Филозофском факултету у Београду. Ванредни је професор на катедри за Зидно сликарство на Високој школи СПЦ за уметности и консервацију у Београду до 2017. године. Живописао је више десетина храмова у Србији, Црној Гори, Хрватској, Пољској, Мађарској, САД итд.
Пре свега, Горан Јанићијевић је објаснио преднаслов датим насловима. „Читање слика” је изворно позајмица серијала РТС-а Љубомира Симовића и овај је настао у циљу читања слика еминентних сликара, док у Јанићијевићевом контексту реферише метод који се примењује у историји уметности, а утврдио га је Мориц Варбург, који је важан као родоначелник иконолошког метода. Варбург 1921. године у Риму употребљава први пут израз иконолошки метод, где је, тумачећи сликарство једне палате у Фиренци рекао да је реч о иконологији. Иконологија је нешто што подразумева дубље тумачење слике, то јест, тумачење слике у слојевима, а то се заснивало на тумачењу симбола, персонификација, алегорија, на основу чега се може констатовати да иконолошки принцип тумачења уметности може да се пореди са теоријом књижевности. Примарни поступак у иконологији доводи до уочавања истоветних идеја у сликовним приказима и литарарним делима.
Блиско Јунговим архетиповима, сматрало се да се универзални симболи преносе кроз генерације као код и да с е појављују у уметности на одређени начин, чувајући архетипско у себи. Стидљива Венера или Пијани Дионис су пример симбола у иконологији који се прихватају сами по себи.
Поменути метод Горан Јанићијевић примењује у тумачењу онога што претходно није тумачено помоћу овог метода, композиције средњовековног црквеног зидног сликарства.
Да би се разумео смисао предавања потребно је прво протумачити наслов: „Литургијски аспекти кроз развој композиције”,објашњава Јанићијевић.
Литургија и уметност подводе се под различите појмове. Ранохришћанска црква из перспективе теологије нерадо је гледала на уметност, повезујући је са паганским култом, да би касније црква осетила потребу за једном врстом уметничког изражавања. Хришћани као грађани позног Рима желели су да виде оно у шта верују, то јест, потреба за сликама је надјачала глас ранохришћанских апологија. Кључно за везу литургије и уметности и основ повезивања је однос према времену. Ако посматрамо уметност према појму времена најбоље ћемо је разумети преко тумачења Ханса Мајера, представника бечког структурализма историје уметности који сматра да ово време које ми живимо представља привидно време, а стварно, истинско време је време које можемо предпоставити у уметничким делима. То је зато што уметност има својство да одређени тренутак фиксира у протоку времена и претвори га у истинску садашњост, и на тај начин га сачува га за вечност. Свака нова актуелизација тог дела у рецепцији, у поновљеној рецепцији публике, говори о актуелности уметничког дела, односно обезбеђује му то истинито сада. Слична ствар је и са литургијом, која је централни догађај цркве, у којој се на тренутак прекида привидно кретање времена, и у којој долази до актуелизације прошлости и будућности у садашњости. То најбоље рефлектује садржај молитве анамнезе који каже: „Сећајући се, дакле, Његове Смрти и Васкрсења, ми Ти приносимо овај Хљеб и ову Чашу, благодарећи Ти што си нас удостојио да стојимо пред Тобом и да Ти свештенослужимо”, сећајући се нечега што се догађа у будућности. Та будућност из перспективе литургије, из перспективе уметности није фантомска. Та будућност је извесна, и она се догађа у истинитој садашњости.То је заправо суштинска веза између литургије и уметности, објаснио је Јанићијевић.
Предавање „Литургијски аспекти кроз развој композиције” Горан Јанићијевић је поделио по сегментима: касноантичко и ранохришћанско раздобље кроз развој литургијске праксе и уметности, византијска и срадњовековна култура и принципи иконографских образаца, да би на крају издвојио специфичности средњовековног сликарства у Србији, као и поједине карактеристике поствизантијске иконографије.

Милена Алексић